Дешава се да нека имена и називе имамо прилике често чути, али нисмо сигурни да знамо о коме или о чему се ради. Тако се често у медијима од појаве “ковид” пандемије чује: Институт за јавно здравље Србије “Др Милан Јовановић Батут”.

Међутим, много чешће се каже само “Институт Батут”. Било је чак и оних који су мислили да се ради о некој скраћеници. За велику већину људи изван медицинске струке ради се мање-више о непознаници, па ћемо овом приликом бацити мало више свјетла на једну тако важну историјску личност.

Са поносом можемо истаћи да је наш народ у прошлости изњедрио велики број изузетних личности, прегалаца, који су себе несебично узидали у нашу националну грађевину и постали носећи монолити у њој. Али, нажалост, о некима од њих тако мало знамо да нам то нимало не служи на част. Др Милан Јовановић Батут је једна од најмаркантнијих фигура српске медицине, визионар, хуманиста, утемељитељ, оснивач, покретач, издавач, пропагатор, иницијатор, просвјетитељ и ко зна шта све не у овој области. Но, да кренемо редом.

Рођен је 1847. у Сремској Митровици, као десето дијете у породици. Студије медицине је, уз много муке и напора, са прекидима због беспарице и болести, свршио у Бечу 30 година касније. Љекарску праксу започео је у Сомбору, када се у јавности појављује са необичним породичним надимком Батут, који узима јер у Србији у то вријеме постоје још два љекара Милана Јовановића. Године 1880. обрео се на Цетињу, гдје ће двије године бити начелник санитета Црне Горе и издавати свој раније покренути лист “Здравље”, први такав на Балкану, у чијем поднаслову је стајало “Лист за љекарску поуку народу”.

Потом прихвата понуду Краљевске Владе Србије да као њен стипендиста иде на научно усавршавање у иностранство. Та мисија се одвијала од Берлина, преко Париза, до Лондона. Постаће ученик  и сарадник чувених професора Роберта Коха, Луја Пастера, затим Галтона и Петенкофера, нарочито у области хигијене и бактериологије. У то вријеме одбија изузетно примамљиву понуду Карловог универзитета у Прагу да прими професорску катедру бактериологије, јер је чврсто одлучио да се стави у службу отаџбине, осјећајући колико је код куће потребан. По повратку у Београд почиње предавати хигијену и судску медицину на Великој школи, на којој ће 1892. постати и ректор. Свакад и свугдје упорно се залаже за оснивање медицинског факултета и коначно, кад је био на прагу тог остварења, морао је сачекати и окончање ослободилачких ратова 1912-1918. Медицински факултет ће почети са радом 1920. и он ће му бити први декан. Претходно је са сарадницима обишао 17 европских факултета, да би се угледали на њихова искуства. Овај вриједни прегалац биран је више пута за предсједника Српског лекарског друштва, а потом и оног Југословенског, које је и основао.

Учествовао је у оснивању и Друштва за чување народног здравља, био предсједник Главног санитетског савјета, руководио Комисијом за полагање професорских испита и био уредник Српског лекарског архива. Поврх свега, стигао је да буде један од најплоднијих аутора стручних медицинских дјела, педесет седам књига и брошура, те на стотине стручних чланака. Аутор је закона у здравству и ревносни здравствени етнолог. Утемељио је и Друштво за кремирање “Огањ”. Мирне душе се може рећи да је Батут био наш најупорнији и највећи здравствени просвјетитељ и пропагатор медицинске науке, даровити говорник и педагог. Изван сфере здравства био је такође изузетно активан и цијењен. Биран је за члана Књижевно-уметничког одбора Народног позоришта, један је од оснивача Српске књижевне задруге, полиглота, преводилац, књижевни критичар. Вриједни је сарадник Матице српске и цијењени дописник “Политике”,  те скупљач народне медицинске терминологије. Све је то постигао као нестраначка аполитична личност, а ни пред црногорским и српским  краљевима није се претјерано клањао.

Доктор Батут је умио да каже: “Српски народ је од природе бистар и разборит, те у многоме зрело суди, али је - за чудо баш у питању живота и здравља некако безазлен и неук; шта више лаковеран, неразложан, па му с тога треба поука.”

За своје велико дјело одликован је највишим домаћим државним признањима, а од страних су најзначајнији француски Официрски крст Легије части и чешки Орден бијелог лава. Био је почасни доктор медицинских наука на универзитетима у Београду, Бечу, Прагу и Загребу. У својој 600 година старој традицији Карлов универзитет никад никоме није додијелио почасни докторат изван свог сједишта. У случају Батута направљен је изузетак, у Београд је дошла делегација из Прага са ректором на челу да би га одликовали. Чеси су Батута посебно цијенили, поводом његовог 90. рођендана тамошња штампа га је назвала “патријархом југословенског здравства”. Најзначајнији дио свога рада др Батут је посветио здрављу дјеце и породице, истичући њен огромни значај у животу сваког појединца, али и цијелог народа. Његовим великим залагањем покренута је кампања формирања система превентивне здравствене заштите становништва у БиХ, па је Влада Краљевине Југославије издвојила значајна средства за отварање хигијенских завода у Сарајеву, Бањалуци, Мостару и Тузли. Доведено је и едуковано здравствено особље и саграђени, за оно вријеме престижни и модерни објекти. Због велике смртности стално је апеловао на масовну вакцинацији дјеце (урезивање оспица), што је тад називано калемљење. Није јасно зашто данас неки српски љекари и новинари умјесто вакцинација користе неприкладан кроатизам “цијепљење”.

Управо се др Батут залагао за очување српског језика, па и у медицини, гдје су латински и други страни термини потискивали наше ријечи и тамо гдје то није неопходно. Он је без сумње био један врхунски интелектуалац и ерудита, његово друштво су радо бирали Јован Цвијић, Јован Скерлић, Јован Јовановић Змај, Симо Матавуљ, Урош Предић, Лаза Костић, Слободан Јовановић и други. Батут је био патриота свим својим бићем, а од Луја Пастера је усвојио једну често понављану девизу по којој велика дјела за свој род може извршити само искрени националиста, чије груди грије љубав за народ из кога је потекао. Његово племенито срце престало је да куца 11. септембра 1940. у 93. години живота.

Завод

Хигијенски завод у Бањалуци (данас Институт за јавно здравство Републике Српске), основан је 1929. спајањем Дома народног здравља и Самосталне бактериолошке станице. У почетку је био смјештен у старој бараци све до изградње његове нове зграде. Објекат Завода је грађен од 1931. до 1933. у стилу модерне и представља маркантан сегмент градске архитектуре. Пројекат су потписали архитекти Зоја Петровна и Никола Федоров.

Пише: Драган Мијовић