"Најљепше дане свога млађаног живота провела сам у Србији. Дио себе оставила сам у Србији. Дио Србије живи са мном у Лондону, рекла је о Србији др Изабел Емсли Хатон, жена чије је име уписано златним словима у историји града Врања.
За седам мјесеци боравка у Врању, јединица "Америка", болнице жена Шкотске, на челу са тридесетогодишњом др Изабел Емсли Хатон, лијечила је скоро 2.600 рањеника и 11.000 цивила. Забиљежено је да се успјешно борила са тифусом и шпанском грозницом, а Врању оставила прву "озбиљну болницу". Због свог несебичног залагања и рада др Хатон је добила Орден Светог Саве и Орден белог орла. Занимљиво је да се њен лик нашао на поштанској маркици која је објављена 2015. у серији "Британске хероине Првог свјетског рата у Србији".
- По ослобођењу Врања од Бугара, 4. октобра 1918. године, долази и до покушаја нормализације стања у граду. Услови живота послије три године окупације су били веома тешки и недостајало је свега. Једна од посљедица рата је било избијање нових епидемија тифуса, као и појава шпанске грознице - каже историчар Ненад Стојиљковић.
Према његовим ријечима, историјски подаци показују да је управо у таквим условима у Врању радило само неколико лекара и медицинских сестара, а требало је збринути велики дио болесног и ратом исцрпљеног становништва. Управо због тога је Болница шкотских жена - једница "Америка", предвођена др Изабел Емсли Хатон, била упућена у Врање, гдје је свечано дочекана средином октобра 1918. године.
- Јединица састављена од 11 љекара и 40 медицинских сестара радила је годину дана и помагала је Врањанцима онда кад је било најпотребније, првенствено у сузбијању шпанске грознице и тифуса. Касније су радили и на пружању опште медицинске, хируршке, гинеколошке, педијатријске и инфективне помоћи становништву. Др Хатон је основала рендгенолошко одјељење, операциону салу, лабораторију и апотеку - набраја Стојиљковић.
На иницијативу ове докторице, јединица састављена од жена успјела је да од старе касарне оронулих соба из пепела подигне болницу налик на оне у Британији. Јединица "Америка" напустила је Врање 16. октобра 1919. године. Међутим, прије одласка, готово цијела болница са опремом, хируршким инструментима, лабораторијом поклоњена је Врању.
Докторица која је са својих тридесет година радила даноноћно, дајући немјерљив допринос у борби за сваки људски живот, свој ратни ангажман је завршила на командној позицији у јединици стационираној у Београду, 1920. године.
Послије рата Изабел је кратко вријеме радила на његовању дјеце на Криму. Одатле је преузела управу над болницом у Севастопољу, али је ту активност прекинуо Руски грађански рат. Повукла се у Константинопољ, одакле је водила кампању помоћи руским избјеглицама. Ту је и упознала свог будућег супруга Томаса Хатона. Током Другог свјетског рата, заједно са својим супругом лордом Хатоном, била је стационирана у Индији. Ту је управљала организацијом Црвеног крста.
Медицинска школа у Врању већ двије и по деценије носи име чувене докторице, а нове генерације медицинара које се образују у овој установи најприје науче лекцију хуманости и несебичности коју је у овом граду својим радом одржала докторица Хатон. Испред Дома здравља подигнут је споменик женама Шкотске, гдје се у њихову част сваке године полажу вијенци.
Оздраве, па одмах запјевају
Докторица Хатон је радо дијелила своје утиске о Србији и много је занимљивости о српском народу забиљежено у литератури. Једна од њих се односи и на пјесму "Тамо далеко".
- Чим се Србин опорави, он пјева и игра. То је било у његовој природи, саставни дио његовог живота, као што је била природна ствар обрађивати земљу. Њихова омиљена пјесма била је "Тамо далеко". Пјесма говори о томе како су напустили своју земљу и изражава чежњу за кућом. Неке од нас жена пјевале су заједно с војницима, и кроз ту пјесму с многобројним стиховима завољела сам тај лијепи језик - забиљежила је др Хатон.
