Од раног дјетињства Јово Шарац је имао прилику да уђе у свијет професионалне  ватрогасне службе у Палама, те након завршене средње школе и положених испита постане припадник Територијалне ватрогасне јединице Источно Сарајево, одјељење Пале.

Јовов отац био је ватрогасац, један дио службе је провео у Сарајеву, а други дио након ратних дејстава у паљанској ватрогасној јединици све до пензије.

Јово је пошао очевим стопама и уз дозу опреза, али и велике жеље да се бави послом ватрогасца, одлучио је да живот посвети овој хуманој мисији спашавања људских живота и њихове имовине.

- Од раног дјетињства, негдје од девете године живота, по повратку из школе сам често долазио код оца на посао и проводио вријеме са њим и његовим колегама. Заволио сам ову радну атмосферу ватрогасне службе, дружио се са ватрогасцима, а понекад кријући се од оца улазио у возила и одлазио са њима на интервенције, након чега сам трпио жестоке критике од оца уз обећање да то нећу више чинити – започиње разговор за Катеру Јово Шарац.

Шарац каже да се по објављеном конкурсу за посао у ватрогасној јединици пријавио на мјесто возача-ватрогасца, гдје је прошавши психо-физичку обуку, приправнички стаж и полагањем осам предмета успјешно постао професионални припадник  ватрогасне јединице у Палама.

- За посао ватрогасца, поред психо-физичке обуке, полагања предмета за рад у служби, полугодишњег приправничког стажа, важно је да имате завршену средњу техничку школу и положену „C“ категорију за управљање теретним возилима. Ја сам се пријавио на мјесто ватрогасац-возач и то је моја дужност данас у ватрогасној служби – каже Шарац.

Шарац истиче да је посао ватрогасца са једне стране гледишта веома одговорна, захтјевна и ризична дужност, која изласком на сваку интервенцију носи одређену дозу опасности и гдје вам нико не може гарантовати да се вам се не може ништа десити.

- Мој отац је, наравно, био поносан на мене што сам постао ватрогасац, али увијек је постојала та доза одговорности и ризика, гдје ме је он питао да ли сам сигуран чиме ћу се бавити, каквим послом и да ли је то оно што заиста желим. Наравно, без поговора, био сам свјестан гдје сам кренуо и сигурно да је посао ватрогасца нешто чиме се желим бавити и у наредном периоду  – каже Шарац.

Дужност возача-ватрогасца носи велику одговорност, првенствено на безбједност људи, колега које возите на интервенцију, других учесника у саобраћају и пјешака у близини коловоза, те оних који чекају да ватрогасци што прије стигну на мјесто догађања и да им што прије помогнете.

- Моја дужност је и то да морам да се бринем о исправности возила, те увијек кад преузмем смјену морам прво да урадим преглед возила и опреме, јер ја одговорам за исте од изласка до повратка са интервенције. Посао возача-ватрогасца је сигурно веома стресан посао, али с обзиром да сам одабрао тиме да се бавим, онда ми није тешко да испуним своје задатке на послу – истиче Шарац.

Ватрогасно одјељење у Палама, које функционише у склопу Територијално ватрогасне јединице Источно Сарајево, има 16 запослених ватрогасаца подијељених у четири смјене са по четири ватрогасца у смјени.

Према Шарчевим ријечима, једна смјена почиње тако што се изврши примопредаја смјене, преузме списак свих дужности ватрогасца и прегледају возила и опрема, те се очисти простор на којем ће се боравити тог дана и чекају се позиви.

- По пријему позива испитамо о каквој се врсти позива ради, да ли је то техничка интервенција или пожар, те на основу тога крећемо у акцију и бирамо каквим возилом излазимо и какву опрему носимо са собом. Ако се ради о техничкој интервенцији, попут саобраћајних удеса идемо возилом „мерцедес“ који носи техничке алате, више љестви и клијешта за сјечење лима, а ако се ради о пожару онда идемо са навалним камионом „ивеко“, који носи пет тона воде – каже Шарац.

Он додаје да су у приправности ове ватрогасне јединице и камион „урал“ стар неколико мјесеци са капацитетом 6.000 литара воде, те теренско возило „махиндра“ за мање приступачне терене и мања пожаришта.

- Сваки ватрогасац је дужан да са собом има основну опрему, а то су шљем, опасач, два пара рукавица, заштитно одијело и чизме и таква опрема се носи на било коју врсту интервенције – каже Шарац и додаје да су дефинитивно најтеже интервенције код саобраћајних удеса са смртним исходом или теже повријеђеним лицима.

Шарац истиче да се таквим интервенцијама приступа са великом дозом адреналина, журе да стигну на мјесто удеса, да помогну повријеђеним лицима, али да се на путу ка том мјесту сусрећу са бројним проблима са другим учесницима у саобраћају.

- Имамо велики проблем са другим возачима, који често одбијају да се склоне испред возила под звучним и свјетлосним упозорењима. Буне се због чега ми тако журимо, зашто морамо да прођемо испред њих, одмахују рукама и то нас успорава и додатно омета у вршењу наше дужности – каже Шарац.

Он додаје да је његова прва велика интервенција била и психички најтежа, јер се радило о саобраћајном удесу у којем је једно лице настрадало.

- То је био удес у Рогоушићима 2017. године, гдје је тешко повријеђен, а убрзо и подлегао повредама један наш суграђанин, који је био веома млад. То ме је прилично доста погодило и тешко је бити у таквим ситуацијама, али увијек морамо бити прибрани и свој посао одрадити максимално професионално. Иста ситуација је и када се ради о спашавању теже повријеђених из смрсканих аутомобила – каже Шарац.

Шарац истиче да се код удеса веома пажљиво, али и брзо и ефикасно мора приступити спашавању повријеђених лица.

- Прво скидамо акумулатор, да спријечимо да дође до даљег варничења и евентуално пожара код контакта са горивом које најчешће процури. Затим приступамо сјечењу возила специјалним клијештима на оном мјесту са којег ћемо најкраће и најлакше извући повријеђено лице из смрсканог возила. Ту је важно да заједнички са медицинским радницима и полицијом извучемо лице држећи га правилно за главу, тијело и ноге, како не би дошло до већих повреда и безболно уз помоћ спиналне даске допремимо на носила – каже Шарац.

Он додаје да се са великом одговорношћу одлази и у акције спашавања људских живота и њихове имовине када се ради о пожарима, посебно тамо гдје ватра пријети да угрози друге куће и животе.  Таквих пожара, нажалост, има много, али ватрогасци из Пала са великом професионалношћу и уз савремену опрему, брзину и спремност увијек успјешно излазе на крај са ватреном стихијом.

- Када је ријеч о интервенцијама гдје се излази на терен због пожара на приватним објектима, кућама или становима, по доласку на терен се чека и долазак радника електродистрибуције, који најприје морају да искључе струју, након чега се приступа гашењу пожара. Такође, код ситуација гдје нам кажу да се унутар објекта налазе људи, одмах улазимо и покушавамо да пронађемо људе који су унутра. Ту је такође веома важно радити у тиму, никако сам кретати на своју руку, већ заједнички са колегама како бисмо могли да реагујемо ако неко од нас дође у опасност – каже Шарац.

Шумски пожари су, према његовим ријечима, веома захтјевни, што због честих неприступачних терена, што због услова и обима пожара који захвати веће травнате и шумске површине.

- Најтеже ситуације код шумских пожара су оне гдје не можемо возилима да приђемо близу мјеста пожаришта и гасимо директно, него морамо да гасимо на друге начине или носимо воду у такозваним напртњачама и пјешачимо доста више, а самим тим гасимо знатно спорије – додаје Шарац.

Кроз посао ватрогасца веома је корисно пријављивати се и одлазити и на додатне курсеве, обуке и тренинге, гдје сваки кандидат има прилику да додатно усавршава своје способности, учи нове ствари и стиче додатно искуство.

- Велико искуство сам стекао на обуци за ватрогасце и рад у екстремним условима у Словенији, гдје сам био једини ватрогасац из Републике Српске. Тамо смо имали више задатака, попут спашавања, пролажења, уласка у мјеста која су под ватром, тимског рада кроз „лавиринт“, проласка и савладавања препрека, пролажења кроз цијеви и друго – каже Шарац.

Шарац истиче да се ниједног тренутка није покајао због одлуке да приступи ватрогасној служби и почне да се бави овим послом. Сматра и да се слика о ватрогасцима код становништва, посљедњих година, доста промијенила у позитивном смислу.

- Мислим да се слика о ватрогасцима доста поправила и да нас људи другачије гледају данас, посебно зато што се понашамо доста озбиљније и професионалније данас. Гледамо да не одбијамо мање интервенције, да изађемо на сваку и ону најмању попут скидања мачке са дрвета или спашавања других животиња, гдје им је живот угрожен – додаје Шарац.

Каже да се међу најзанимљивијим интервенцијама налазиле оне попут спашавања животиња, коња и крава које су несрећним околностима завршиле у септичкој јами или заглављеног мачета на дну контејнера, гдје су морали да исјеку контејнер да га изваде.

Управо такве ствари показују ту хуману старну ватрогасног посла, долазак ватрогасаца на лице мјеста, спашавања свих који се нађу у опасности, од људи заробљених у олупини аутомобила или пожару унутар куће, краве у штали која нестаје у пожару или мачета које је било радознало, па се заглавило унутар контејнера.

Јово додаје да се у овом послу види и у будућности, јер је то нешто о чему је маштао, што је заволио, што је постало дио његове личности и нешто што жели и воли да ради.

Новинар: Миљан Рашевић