На данашњи дан, 28. јула 1914. године, тачно мjесец дана послије трагичног атентата у Сарајеву, објавом рата и нападом на Србију Аустроугарска је започела Први свјетски рат.

Објава рата достављена је Србији отвореним телеграмом. У њему је стајало да - Двојна монархија држи да је у ратном стању са Србијом, уз тумачење да одговор на захтјеве Беча, односно ултиматум, није био задовољавајући. Влада и централна државна тијела Краљевине Србије тада су, на основу наредбе од 25. јула, измјештени у Ниш. Врховна команда налазила се у Крагујевцу.

Барон фон Гизл, посланик Двојне монархије у Београду, предао је у вечерњим сатима 23. јула, тадашњем министру финансија и заступнику предсједника Краљевске владе Николе Пашица, Лазару Пацуу, ултиматум. Краљевина Србија је у њему оптужена да је толерисала подривачку активност против Аустроугарске, као и да су званична лица Србије наоружала, припремила и пребацила преко границе лица која су извршила атентат на престолонасљедника Аустроугарске надвојводу Франца Фердинанда 28. јуна 1914, у Сарајеву.

Приликом истрага спровођене у Сарајеву послије атентата, утврђено је да су Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић и Гаврло Принцип, атентатори, боравили у Србији, одакле су донијели оружје, и да су били повезани с појединим службеним лицима Србије.

Било је јасно да званични Београд, односно власти Краљевине Србије нису имале никакве везе с атентатом, али појединци из састава апарата помогли су потоње атентаторе. Службени одговор Београда захтијеван је најдоцније за два дана. Није било дилеме да је ултиматум уобличен с намјером да га званични Београд одбије, чиме би се нашао изговор за рат.

У Бечу је постојао став да ће одлучна војна акција против Србије ријешити проблем који је Аустроугарска имала на јужним границама с националним покретом Срба, који су доживљавани као елемент чије је уништење животно питање Монархије. Претпостављало се да Србија није способна да пружи озбиљнији отпор, те да ће аустроугарске трупе муњевитим ратом поразити Србе.

У Србији, општи став је био да ма какав сукоб с Аустроугарском треба на сваки начин избјећи. Земља управо изашла из два балканска рата, против Турске, и Бугарске, 1912/13, иако побједница, била је тешко исцрпљена. Биле су неопходне године поступног опоравка. Готово никоме у оновременој Србији није падао на памет сукоб са Двојном монархијом осим као нужна одбрана.

У Бечу међутим држало се да је управо таква позиција Србије прикладан момент за брз коначни обрачун. Вјеровало се да је Србија нејака за озбиљан отпор таквој сили каква је била Аустроугарска.

Захтјеве које је Беч поставио Београду, сер Едвард Греј, британски министар спољних послова, описао је као најтеже које је икада једна држава упутила другој.

Српска краљевска влада, суочена се стравичном перспективом рата, изашла је у сусрет свим захтjевима званичног Беча, осим учешћа органа Аустроугарске у судском поступку. Војислав Танкосић је ухапшен, у току је била потрага за Цигановићем. Званична Србија, влада и представници круне, наглашавали су жаљење и осуду трагичног чина који се догодио у Сарајеву. Мир је био животни интерес Србије.

У Бечу и Берлину проциjењено је међутим да је момент за рат наступио. Изговор за напад на Србију тражен је већ годинама. У Бечу су се притом надали да ће рат са Србијом бити мали локални сукоб који ће се убрзо завршити сламањем нејаке Србије. Владари двије земље Франц Јозеф и Вилхелм Други још током прве седмице јула усагласили су кораке око започињања рата.

Одговор Србије на ултиматум, врло одмјерен и попустљив, који су срочили Никола Пашић и Стојан Протић, достављен је посланству Аустроугарске у Београду неки минут прије 18. часова 25. јула. Одговор српске владе међутим никога у Бечу није занимао. Барон Гизл већ је напуштао Београд.

Када је Никола Пашић, тадашњи предсједник Министарског савјета, односно Краљевске владе, добио телеграм са формалном објавом рата, запутио се у здање Окружног начелства у Нишу. Са балкона Начелства Пашић се обратио окупљеном грађанству предочавајући да је земља нападнута.

Аустроугарска је ратна дејства започела исте ноћи артиљеријским дејствима са ратног брода Бодрог.

Копнена инвазија у пуној мјери започела је 12. августа упадом преко Дрине. Аустријска Пета и Шеста армија провалиле су тада из Босне у Србију. Трупама је командовао Оскар Поћорек. На простору Срема и Баната налазила се Аустроугарска Друга армија, одакле су вршена диверзантска дејства са циљем заваравања, али и масивна артиљеријска дејства по Београду, Шапцу, и другим мјестима на оновременој граничној линији.

Конкретно, логика ратних дејстава, а то су предвиђали и ратни планови, претпостављала је главни удар са Саве и Дунава пут Београда и долине Мораве, у Бечу су се међутим одлучили да тежисни удар буде са Дрине.

Оскар Поћорек артиљеријски генерал, врховни заповjедник Балканске војске Аустроугарске, војни гуверенер Босне и Херцеговине од 1911, био је намјеран да што безобзирније порази Србију. Уосталом у складу са општим расположењем какво је тада владало у Бечу.

По атентату на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву, Поћорек је подстицао антисрпску хистерију у Сарајеву и уопште у Босни. Одмах су започели дивљачки напади, погроми на Србе и њихову имовину. Поћорек је тада од локалне муслиманске фукаре организовао такозвани Шуцкорпус, чија је улога била терор над Србима, нешто слично оном што је чинио такозвани башибозук у вријеме турске власти. Више од 5.000 Срба је тада ухапшено, 460 убијено, а хиљаде српских породица су протјеране. Хапшења, прогони и стријељања Срба догодили су се и на простору Војводине.

Војни поход на Србију Поћорек је видио као мисију кажњавања. Аустроугарске трупе заузеле су Шабац. Пошто су у српском Генералштабу разјаснили да је тежишни удар са Дрине и Саве, са запада, а не са Дунава, долази до концентрације трупа на том потезу. У Церској бици Срби туку Пету Аустроугарску армију, која се у растројству повлачи. Крајем августа те 1914, трупе Двојне монархије протјеране су из Србије. За успјешно руковођење војним операцијама током Боја на Церу Степа Степановић добио је чин војводе. Била је то прва велика побједа савезника у Свјетском рату.

Наредна инвазија на Србију услиједиће 6. септембра. Борбе на Дрини, чији је саставни дио била и Битка на Мачковом камену, претвориће се у рововско позиционирање. 

Наредна, трећа, Поћорекова офанзива догодила се 16. новембра. По паду Ваљева и Београда, услиједиће противофанзива Срба у Колубарској бици. До 16. децембра, осим заробљеника, ниједан војник Аустроугарске није се више налазио на територији Србије. Успјех Срба, по цијену тешких жртава, био је потпун. Оскар Поћорек је потом уклоњен са командне функције, оцијењен као неспособан. Убрзо је и пензионисан. Замијенио га је надвојвода Еуген. За мудру тактику и побједу у Колубарској бици Живојин Мишић награђен је чином војводе.

Успjех Срба 1914, запрепастио је војне кругове у Бечу. У походу који су они замишљали као некакву узгредну казнену експедицију, заправо се догодило тешко понижење Аустроугарске. Сразмјерно, у очима савезника, углед Србије драстично је порастао.

Када се на јесен 1915. походу на Србију придружују и њемачке снаге под командом фелдмаршала фон Макензена, а потом и напад Бугара са леђа, Србија се нашла у безизлазној ситуацији. Догодиће се повлачење под борбом преко планинских врлети пут Јадрана. Од априла 1916, српске трупе поступно се концентришу на простору Солунског фронта.

Побједоносни пробој и офанзива услиједиће средином септембра 1918. Пробијање Солунског фронта, које су извели Срби, довешће убрзо да повлачења Бугарске, а нешто касније и Аустроугарске из рата.

Свјетски рат је окончан примирјем 11. новембра. Био је то крај најразорнијег рата који је историја до тада видјела.