Совјетске јединице су на данашњи дан, 27. јануара 1945. године, на јуриш и уз знатне губитке, ослободиле Аушвиц, највећи нацистички концентрациони логор у Другом свјетском рату.

У логору су затекли око 7.000 затвореника које Нијемци у журби нису стигли да побију.

У гасним коморама Аушвица, укључујући дјецу и жене, убијено је најмање милион и по људи, а далеко највише Јевреја. Кроз овај логор прошло је око 25.000 Југословена, а у највећем броју Срба.

Аушвиц се налази у јужној Пољској, 50 километара западно од Кракова и 286 километара од Варшаве, а назван је по оближњем граду Освјенћим /Аушвиц на њемачком/.

Након њемачке окупације Пољске септембра 1939. године, Освјенћим је прикључен Њемачкој, а назив му је промијењен у Аушвиц.

У концентрациони логор Аушвиц укупно је депортовано 1,3 милиона људи из разних дијелова Европе. Од тог броја, у овом злогласном логору побијен је 1,1 милион људи, од којих милион Јевреја.

Већина жртава убијена је одмах по приспијећу у логор у гасним коморама Аушвица два /Аушвиц-Биркенау/, у којима је кориштен гас "циклон Б". Остали су умрли од систематског изгладњивања, принудног рада, неконтролисаних епидемија, у егзекуцијама стријељањем и у медицинским експериментима.

Међу страдалима је и 19.000 Рома који су убијени у јулу 1944. године и око 83.000 Пољака.

Командант логора Рудолф Хес је на Нирнбершком процесу свједочио да је до 2,5 милиона људи страдало у Аушвицу.

До данас су сачувани многи објекти логора Аушвиц. Они су званично под заштитом Државног музеја Аушвиц-Биркенау, основаног 1947. године, који има и функцију истраживачког центра за проучавање Холокауста.

Унеско је овај логор 1979. године прогласио дијелом Свјетске баштине под именом "Аушвиц-Биркенау - њемачки нацистички концентрациони логор смрти".

Аушвицом је управљала парамилитарна грана нацистичке партије СС. До љета 1943. године логором је командовао Рудолф Хес, а касније Артур Либехеншел и Рихард Баер.

Хес је послије рата током суђења дао детаљан опис рада логора, а описао га је и у својој аутобиографији. Објешен је 16. априла 1947. године на улазу у крематоријум Аушвица један.

Гасне коморе су биле прерушене у просторије за туширање. Када би их напунили, Нијемци су затварали врата и у просторију убацивали таблете цијанида кроз рупе у таваници или прозорчиће са стране.

Капацитет за убијање и кремирање износио је 20.000 жртава дневно. У логору Биркенау цијанид је настајао од таблета "циклона Б". Њих су производиле компаније из Хамбурга и Десауа чија је мјесечна производња била 2,75 тона.

Преостали логораши радили су као ропски радници у фабрикама "ИГ боје" и "Круп". Од 1940. до 1945. године регистровано је 405.000 ропских радника. Њих 340.000 нестало је у стријељањима, пребијањима, од изгладњелости и разних болести.

Посебне радне јединице логораша су клијештима чупале златне зубе жртвама гасних комора. Злато је топљено и транспортовано у Њемачку. Лични предмети логораша су одношени у складиште, одакле су их по жељи пљачкали припадници СС.

Током постојања логора, бјекство је покушало око 700 логораша, од којих је 300 у томе и успјело. Уобичајена казна за оне које би ухватили у бјекству била је смрт изгладњивањем.

Новембра 1944. године Хајнрих Химлер је наредио уништење крематоријума у Аушвицу. Гасне коморе у Биркенауу припадници СС дивизије дигли су у ваздух јануара 1945. године у покушају да сакрију њемачке ратне злочине пред совјетским трупама које су се приближавале.

СС команда је 20. јануара наредила да се побију сви преостали логораши, али наредба није извршена у хаосу њемачког повлачења. Нацистичко особље је 17. јануара 1945. године почело евакуацију, а близу 60.000 логораша натјерано је на марш смрти према логору Лослау.

Око 20.000 логораша из Аушвица успјело је да стигне до логора Берген-Белзен у Њемачкој, гдје су их Британци ослободили током априла 1945. године. Најслабијих 7.500 остављено је у логору.

Њих је ослободила 322. стрељачка дивизија Црвене армије 27. јануара 1945. године. Тада је 231 совјетски војник положио живот да дефинитивно оконча монструозно нацистичко "рјешење јеврејског питања".

Генерална скупштина УН је 2005. године донијела званичну резолуцију о обиљежавању овога дана која апелује на све чланице ове организације да поштују сјећање на жртве Холокауста.