Мала Бојана Тошовић, из Мердара, ове године би напунила 26 година. Али, тек што је проходала и почела да изговара прве ријечи, са оцем Божином, на данашњи дан, 10. априла 1999. године, настрадала је од НАТО бомби. Тада једанаестомјесечна беба погинула је у очевом наручју када су ракете, које су засуле малено село на административној линији куршумлијске и подујевске општине, пале на њихову кућу. У овом нападу једина је преживјела дјевојчицина мајка Марија и сама тешко рањена у седмом мјесецу трудноће.

Подсјећамо на њену изјаву од прије 10 година.

- Иако је сутрадан био Васкрс, чини ми се да му се те године нисмо радовали као раније - прича Марија и додаје:

- А и како смо могли да се осећамо када су наше Мердаре бомбе засипале свакодневно. Ипак, нико није размишљао о томе да напушта дом, па смо тако и ми остали у својој кући. И те ноћи су, мало пре поноћи, прве бомбе пале недалеко од наше куће. Тада смо супруг и ја са девојчицом отишли у подрум, али се он вратио у кућу по Бојанину флашицу за воду. Вративши се, узео је девојчицу у наручје и сећам се да је тада једна бомба ударила у нашу кућу.

Иако јој тешко пада подсјећање на тренутке у којима је изгубила најмилије дијели их с јавношћу. Због, каже, њихових душа, али и осталих жртава, пристаје да прича о трагедији коју је доживела.

Поготово што је њена Бојана била најмлађа жртва НАТО агресије.

Бомба која је ударила у темеље куће Тошовића затрпала је трочлану породицу, а Марија, која је била у седмом мјесецу трудноће, каже да ни сада не зна колико је дуго била у несвјести.

- Негде пред зору зачула сам гласове брата и оца коју су нас дозивали. Пошто сам се мало освестила, почела сам да се одазивам како би нас лакше пронашли. Касније су ми испричали да су испод брда материјала који се срушио на нас прво успели да извуку Бојану, која је била у Божинином наручју, али која није давала знаке живота. Међутим, мени су тада рекли да спава, а моја мајка ју је однела до првог подвожњака, односно тунела, где су се њих две склониле. Брат и отац су потом, једва успевши да помере повећи камен од темеља куће, који се испречио између мене и Божине, извукли и њега. Тада је он још давао знаке живота, али је преминуо недуго касније - прича ова жена, која је, каже, свјесна свега постала неколико сати касније у куршумлијском Дому здравља.

Са тешким повредама по тијелу и још већим на души, Марија и данас напомиње да не жели да „уздиже“ своју муку. Захвална је „Новостима“ које су прве извјестиле јавност о несрећи коју је доживјела, али и које су је, касније у прокупачкој болници, када је 17. јуна на свијет донијела Анђелку прве посјетиле. Бол јењава ни шеснаест година од трагедије, а врло често и својој дјевојчици прича како су јој настрадали отац и сестрица.

- Уз поштовање према свим жрвама бомбародвања, морам да признам да ме заболи када не спомену моју Бојану, која је била најмађа „колатерална штета“ НАТО агресије на нашу земљу - прича Марија чија је трагедија обишла читав свијет, писале су Новости.

- Знам да је и родитељима Милице Ракић исто као и мени, али и моја Бојана заслужује да је спомену, а надам се да се њих две сада заједно негде играју са анђелима - рекла је.

Марија каже да је из године у годину снимају са свих свјетских телевизија, али да се истина да је њена Бојана била најмлађа жртва, једино, изгледа, не зна у Србији.