Српски православни теолог и бесједник Николај Велимировић /1881-1956/, епископ жички и охридски од 1919. до 1944. године, канонизован као Свети Николај Охридски и Жички, рођен је 4. јануара 1881. године.
По завршетку теолошких студија у Швајцарској, докторирао је теологију на Универзитету у Берну, а потом је дипломирао филозофију на Универзитету у Оксфорду и докторирао у Женеви.
По повратку у Србију, постао је предавач на Богословском факултету у Београду, 1909. године се замонашио, а потом завршио Духовну академију у Петрограду /Санкт Петербург/.
Између два свјетска рата, владика Николај основао је Православну народну хришћанску заједницу, познату као Богомољачки покрет, да би заштитио народ од агресивне секташке пропаганде.
Нијемци владици Николају нису опростили улогу у обарању Тројног пакта крајем марта 1941. године, па су га у Другом свјетском рату, чим су окупирали Југославију, затворили у манастир Љубостиња, а потом и у манастир Војловица.
С патријархом Гаврилом Дожићем, владика Николај Велимировић затворен је 1944. године у логор Дахау. Владика Николај умро је у емиграцији у руском Манастиру Светог Тихона у Саут Канану у Пенсилванији, а сахрањен је на српском народном гробљу поред Манастира Светог Саве у Либертвилу.
Најпознатија његова дјела су: "Религија Његошева", "Беседе под гором", "Изнад греха и смрти", "Душа Србије" и "Србија у светлости и мраку".
Много година послије смрти, мошти владике Николаја пренесене су из Либертвила у Лелић 12. маја 1991. године. Положене су у храму манастира Лелић, који је његова задужбина.
На засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2003. године владика Николај уврштен је у ред светитеља.
Свечана канонизација обављена је у београдском Храму Светог Саве на Врачару 24. маја 2003.
Већ сљедеће године, епископ шабачко-ваљевски Лаврентије своју задужбину, манастир Соко близу Љубовије и Крупња, посветио је Светом Николају Охридском и Жичком.
