Заблуда која постоји у вези са српском књижевности и њеним писцима најчешће потиче још из школских клупа. И наше професоре погрешно су учили, па се то пренијело и на ђаке, те постало увријежено мишљење сваке генерације. Али, ту смо да исправимо пет најчешћих погрешних ставова и заблуда о највећим творцима српске књижевности.

1. Иво Андрић није добио Нобелову награду за роман На Дрини ћуприја

Када је Нобелов комитет 1961. године Андрићу додијелио Нобелову награду за књижевност, то није била награда за једно књижевно дјело већ „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље“. Односно, Андрић је награду добио за читав књижевни опус и допринос књижевности. У образложењу Нобеловог комитета помињу се и друга његова дјела, послије романа На Дрини ћуприја, а то су Травничка хроника, Госпођица и Проклета авлија. Бесједом „О причи и причању“ се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Мало је познато и да је Андрић новчану награду од милион долара, добијену освајањем Нобелове награде, у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.

2. Бранков мост у Београду не носи назив по Бранку Ћопићу

Када је 1935. године Бранко Ћопић први пут дошао у Београд, пошто никог није познавао у главном граду, преноћио је на једној каменој клупи испод савског моста. Баш оног моста, са ког је једног кобног понедјељка, 26. маја 1984. скочио на бетон новобеоградског кеја.

Бранков мост многи највише памте управо по Бранку Ћопићу, мислећи да је његова судбина кривац за име моста. Међутим, овај савски мост носи име по другом Бранку – Радичевићу. Улица Бранка Радичевића води право ка савском мосту, те је некадашњи Мост братства и јединства назван касније Бранков мост, по нашем пјеснику Радичевићу. Постоји и легенда у крају Бранка Ћопића да је и он сам добио име по пјеснику Бранку Радичевићу.

3. Бранко Радичевић није био болестан када је писао “дође доба да идем у гроба” у својој чувеној песми “Кад млидија’ умрети”

Бранко Радичевић је српски пјесник који је први писао на народном језику, послије реформе Вука Караџића. Пјевао је о радостима живота и љепотама младости, али и тужне, елегичне тонове. Пјесма Кад млидија’ умрети у којој се Бранко опрашта од својих пјесама, стваралаштва, дана, зоре, свијета, живота… написана је још 1845, двије године прије него што је Бранко објавио своје прве пјесме у збирци Песме I. Међутим, као и недовршена поема Туга и опомена објављена је тек постхумно 1862, тј. Бранко их никада није објавио лично. Двадесет једногодишњи Радичевић овакве слутеће стихове писао је обузет осећајем смрти јер му је мајка умрла од туберкулозе, након ње сестра, а онда и брат. Породична трагедија условила је пјесникова осјећања смрти, а не болест. Међутим, пјесник као да је предосјетио и своју судбину. Умро је у 29-ој години живота од туберкулозе.

4. Јован Јовановић Змај није добио надимак по аждаји, или змају, већ је то била игра ријечима

Наш велики романтичарски пјесник и омиљени пјесник за дјецу, био је чувен по својим сатиричним пјесмама и листовима које је уређивао. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај, коме је дао име на основу мале игре ријечима. Пошто је “3. мај” по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848, на којој је Србија поставила Угарској своје захтјеве о аутономији, спојеним читањем дана и мјесеца добија се познати надимак пјесника. Поред овог, Змај је имао још 398 псеудонима, од којих су многи били ликови из његових дјела, али и имена часописа које је објављивао.

5. Бранко Миљковић није извршио самоубиство, већ је убијен

У јесен 1960. године Бранко Миљковић је, резигниран непријатељском атмосфером, одлучио да заувек напусти Београд и пресели се у Загреб да би радио на загребачком радију као уредник. Раскрстио је са политичким улизицама и партијом, одрекао се свих до тада написаних пјесама, одао се пијанству и честим кафанским свађама. У посљедњој ноћи његовог живота напустио је пријатеље за кафанским столом, рекавши да мора да се састане с неким. Сутрадан у зору пронађен је како виси на каишу, са шеширом на глави, крај “дрвцета”, клечећи на једном колену. Дрво је било више него танко да би издржало Бранков стас. Људи који су становали близу Бранка свједочили су да су те ноћи између 11. и 12. фебруара чули велику галаму, вриску, запомагање, али да нису смјели да изађу из куће, јер је у том крају било опасно ходати ноћу. Пронађене су и модрице на његовом тијелу. Истрага је била аљкава.

Због Бранкове песме “Епитаф” и чувеног стиха “Уби ме прејака реч”, због пјесме “За мој 27. рођендан”, коју је написао неколико мјесеци прије смрти и стихова: Више ми нису потребне ријечи, треба ми вријеме; / Вријеме је да сунце каже колико је сати; / Вријеме је да цвијет проговори, а уста занеме; / Ко лоше живи зар може јасно запјевати… вјерује се да је у питању било самоубиство. Шта се заправо догодило тог 12. фебруара 1961. године никада нећемо сазнати. Да ли су га убили хрватски националисти, како се сумња, или политички противници… Ипак, остао је једино да свједочи гроб на београдском Новом гробљу, између хумки Војислава Илића и Симе Матавуља, на ком стоји епитаф Уби ме прејака ријеч.