И ове године бићемо живи свједоци 23. медијских и политичких Сарајевских априлских игара са истинама о ратном Сарајеву.
Под ратним Сарајевом подразумијевам териоторију свих десет предратних општина Града Сарајева, са два опкољена Сарајева са двије војне линије, два круга опсаде!
Жртве рата: нестала лица – лице које је нестало у току рата у вези са ратним догађајима, а о чијем животу није било никаквих вијести за годину дана од престанка непријатељстава; погинуло лице – војник који је изгубио живот током ратних догађања, и није предмет ратних злочина; убијено лице- цивил или заробљени војник који је убијен током рата, и то убистви сматра се ратним злочином.
Мијешајући, замјењујући исправне појмове се неисправним и неодговарајућим, са циљем да оптуже једну страну у рату, зна се коју, да је прикажу злочиначком , да је сатанизују, највише користе појам убијени, а мање погинули или нестали.
Државне институције, политичари, новинари и представници невладиних организација су, крајем 1995. и почетком 1996. године, јавно понудиле процјене, понудили бројке и слова о догађајима из времена несретног сукоба у Сарајеву.
Те процјене су током времена као прецјењене, политички злоупотребљене од једне стране, постале су истине, коначне истине о Сарајеву у рату, јер су се понављале у јавности небројено пута, са малим измјенама. Домаће и свјетско јавно мнење је те процјене прихватало као истине без резерве, са мало критичког пропитивања, не узимајући у обзир озбиљна истраживања и размишљања која су се појавила у међувремену.
Као и претходних година у априлу, и током овогодишњег сарајевског априла, сарајевски политичари, представници невладиног сектора, навинари, грађани надметаће се ко ће више пута поновити: агресија, геноцид, урбицид, опсада Сарајева, опкољено Сарајево, четници, српски злочинци, убијене сарајлије, убијена дјеца опкољеног Сарајева, жртве Сарајева, 1.602, 11.541, 12.000.
У овом тексту ћу анализирати како је настао и какав је преовладавајући наратив о убијеним Сарајлија, а не о жртвама рата у Сарајеву, са тежиштем на дјеци жртвама.
Републички кризни штаб за здравство о социјалну заштиту, обавјештава јавност, преносе дневне новине Ослобођење, 10. 01. 1996. године да је током рата “10. 615 убијених у Сарајеву.”
Душко Томић, директор Дјечије амбасаде “Међаши” на конференцији за штампу, преносе дневне новине Ослобођење, 18. 2. 1996. године, износи податак “Само у Сарајеву убијено је 1.602 дјеце, а десетак хиљада рањено…“ и да постоји „…иницијатива да се у Сарајеву подигне споменик најмлађим страдалницима у овом рату…“
Три примјера, које вам данас нудим на увид, како сарајевски медији обавјештавају јавност о ратним жртвама у Сарајеву, занимљив су и добар примјер да освјетлим, понудим аргументе за моје ставове.
“Током опсаде града, најдуже у хисторији модерног ратовања, убијено је близу 11.500 људи, од тога 1.601 дијете.” (http://balkans.aljazeera.net/vijesti/obiljezen-6-april-dan-grada-sarajeva)
“Прије 25 година уочи овог датума, снаге ЈНА, а потом и Војске Републике Српске и паравојних јединица, почеле су 44 мјесеца дугу опсаду Сарајева, најдужу у модерној историји, у којој је убијена 11.541 особа, од тога 1600 дјеце“. (http://www.bhrt.ba/vijesti/bih/6-april-dan-grada-sarajeva-podsjecanje-na-proslost-lekcija-za-buducnost/)
Никада у историји модерног ратовања није се догодило да у рату нема погинулих војника. Ово је по њима први рат, јединствен, у коме се није ратовало, јер се у рату, наравно гине, И то наравно војници. Рат без војника не постоји. То има само код сарајевских извјештача и коментатора, који тврде да нема погинулих војника , веће да је у том “рату” “убијена 11.541 особа” , нараво те особе су цивили.
“Нападом на грађане започела је опсада Сарајева која је трајала 44 мјесеца или укупно 1.425 дана, што је најдужа опсада једног града у модерној хисторији…Погинуло је више од 11 хиљада грађана, од тога више од 1.600 дјеце.” (https://www.klix/vijesti/bih/dvije-godisnjice-jedan-datum-danas-je-dan-grada-sarajeva/170406001
Намјерно или случајно, неки новинари изјављују да је у “опсад(-и) Сарајева”“ погинуло је више од 11 хиљада грађана” и “више од 1.600 дјеце”, и онај који није упознат са стварним стањем закључује, на основу ове информације да су убиства, извршиоци и жртве унутар опсједнутог града и да су та убиства починили људи који су били унутар опсједнутог града. И пита се ко је, које су снаге опколиле град и како то оне нису никога убиле, него су сви у граду погинуи у сукобу снага које су биле у граду?
Немојте се одмах љутити, да било је Сарајево опкољено, било је ту свега, било је стварних опсада, опкољавања, дуплих, подјела града, са два ратна обруча, око подјељеног града. А ових дана, видим да има опкољених, опсједнутих неписмених и неодговорних новинара, подјељених личности.
Не саопштавају истине о рату само домаћи извјештачи и коментатори, већ и виђени и подобни Срби из Републике Србије, који под утицајем вишедеценијске пропаганда, дају изјаве које су доказ да су и они збуњени, па логично да у забуну доводе и читаоце њихових изјава.
Вук Драшковић, ко оштрицом ножа, сецира и “прецизно” (изгледа да му је нож захрђао), тврди у интервјуу за telegraf.rs, 2017. године, под инспиративним насловом “ВУК ДРАШКОВИЋ ОБЈАВИО ИСТИНУ ОД КОЈЕ СЕ ТРЕСЕ СРБИЈА” да је “За три године,…од српских бомби…убијено је 12 тисућа (сарајевских) цивила, а од тога више од 2000 дјеце…”
Не тресе се Србија због истина које је изрекао Вук Драшковић, већ се Србија стреса од стида због лажи које је понудио Вук Драшковић, па да их анализирамо: он тврди да је узрок смрти свих сарајлија српске бомбе. То је прва лаж јер у рату су гинуле и убијане сарајлије и од бошњачких бомби; он тврди на чистом српско језику да “убијено је 12 тисућа (сарајевских ) цивила”, и то је друга лаж, јер нешто је сарајлија, свих нација, погинуло и у статусу војника! И трећа лаж је “убијено…више од 2000 дјеце”, није дефинитивно тачно да је убијено 2000 дјеце, нека су дјеца погинула и као малољетни припадници Армије БиХ.
Занимљиво да је баш Вук претјерао са злоупотребом бројева, мало је аутора који се не држе “истина” о 1.602 убијене дјеце и 11.451 или око 11.500 убијених сарајлија… Добро Вук је и књижевник, може он нешто кроз умјетнички доживљај и досолити, у земљи процјењивања и прецјењивања која то воли и треба.
На представљању књиге “Злочини над дјецом сарајева у Опсади” у сред Београда, 6. 4. 2012. године, Латинка Перовић као уводничар каже да је у књизи “Утврђена је структура убијене деце – у овој књизи 524 – по старости, полу, националној припадности, месту извршења злочина, начину извршења.” (https://pescanik.net/zlocini-nad-djecom-sarajeva/) И да будем поштен, аутори кажу “на основу прелиминарних истраживања” у овој књизи, и да ће наставити даља истраживања. А о том, потом.
Иако је свјесна да је научна студија показала да је убијено 524 дјеце, она наглашава, преноси неке истине а и лажи о рату у Сарајеву, која она означава као опсада па бесједи да “ У опсади Сарајева која је трајала 1.479 дана убијено је 10.615 људи – од тога 1.601 дете, а рањено је 61.136 људи – од тога 14.946 деце. “
У првом дјелу бесједе нагласила је да књига, о којој говори документовала истину о 524. убијеном дјетету, она у другом дијелу бесједе, износи процјењене и прецјењене податаке да је у опсади Сарајева “убијено…10.615 људи”, “од тога 1.601 дете“
Политичари, новинари, представници невладиног патриотског сектора из Републике Српске, нису располагали са егзактним подацима о жртвама Сарајева. На основу извора који су имали, у јавости су кружиле одређене инфромације о жртвама. Покушај да Комисија за Сарајево, која је формирана на њихов захтјев да направи попис српских жртава у Сарајеву неславно је пропала.
Нису много одговорнији са употребом правно-војних-демографских појмова, ни српски интелектуаци, који дају процјене да је у рату убијено од 5.000 до тврдње проф. др Стеве Пашалића који тврди: “У Сарајеву током рата убијено је најмање 8.255 Срба.”
Миливоје Иваношевић у монографији “Досије Сарајево” документује, навођењем основних података о свим жртвама да је: “У 10. градских општина убијено 7.432 Срба.” Негдје сам прочитао да он мисли да није потебно, да није битно и да није заснована на науци подјела на жртве које су убијене и на жртве које су погинуле. Са овим ставом се не слажем, јер су ови подаци јако битни да се оцјени карактер рата, и карактер и обим злочина.
Директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Мр.Милорад Којић, представио је 14.11.2017. године, резултате пописа и евидентирања српских жртава, који је документовна рата судбина 29.070 Срба. Указао је да постоји неслагање са резултатима које је понудио Истраживачко-документациони центар из Сарајева је пописао 24.953 страдалих Срба и видљиво је да је умањио број српских жртава за 4.117 лица. И закључио: “Хашко тужилаштво је пописало 22.779 српских жртава и то најбоље показује и однос који су они имали приликом процесуирања предмета ратних злочина у БиХ.”
Доступне јавне информације о пројекту говоре да се водило рачуна о више карактеристика жртава, као су војни статус, пол, регија, вријеме кад су постале жртве, регија као што је Сарајевска регија “гдје је евидентирано 7.178 жртава.”
Злочини над дјецом Сарајева
Академик проф. др Смаил Чекић уредник је у монографије “Злочини над дјецом Сарајева”, која је објављена 2010. године, и на 856. страници ове монографије објављен је податак да је у опкољеном Сарајеву убијено 524 дјеце, са напоменом да су то прелиминарна истраживања која се настављају.
Мирсада Токача , 2012. године на 166. странци “Босанске књиге мртвих” тврди: “У Сарајеву је смртно страдало и 705 малољетних особа, од чега је 611 дјеце убијено као цивили, а 94 је погинуло у статусу војника.”
На Спомен обиљежју убијеној дјеци опкољеног Сарајева 1992–1995, 10. 5. 2010. уклесани су подаци о 521 жртви.
Примјер априлске игре са чињеницама су дијелови текста “Сарајево у рату: Број од 1.600 убијене дјеце није коначан.” на портал Radiosarajevo.ba, од 15. 8. 2013. гдје се тврди у наслову да “Број од 1.600 дјеце није коначан”, а потом у првом пасусу текста констатују да “Евидентирани број убијене дјеце у опкољеном Сарајеву је 1.600, “ и онда иде шокантна тврдња “тај број није званичан,.”
Све су ово написали послије отворене сједнице Института са Удружењем родитеља убијене дјеце опкољеног Сарајева, на коме су представили резултате истраживања, књигу са подацима о 524 дјеце жртава рата.
Занимљиво да је члан истаживачког тима Мухамед Шестановић “нагласио да су имена на споменику у Великом парку у Сарајеву исписана захваљујући прикупљеним подацима до којих је дошао Институт.” Понављам, 10. маја 2010. године на Спомен обиљежју убијеној дјеци …уписана су имена 521 дјетета.
“Босанска књига мртвих”, аутора Мирсада Токаче, заснована је на фактима и доказима, до којих је аутор дошао користећи своју методологију, је књига која с због више упитних разлога заобилази и негира. У међувремену је објављена монографија “Досије Сарајева” која говори о мртвим и несталим Србима Сарајева, а у припреми је издавање од стране Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, који ће понудити резултате истраживања о српским страдања током рата. Све ове књига су настале због исте потребе, задовољавања директних жртава злочина, због осуде насиља над људским достојанством и враћања достојанства жртвама и њиховим породицама, које су користиле сличне методологије. И бит ће занимљив јавни судар методологија и чињеница, податка. Интелектуалци свих страна имају обавезу, према јавности да понуде своје мишљење о овим књигама. Очекујем добар обрачун код О.К. Сарајева! По свему најављеном требало би бити више мртвих!
Пошто до данас нико није јавно сумњао или оборио податке о жртвама Сарајева, укратко постављам овдје основне податке о Сарајеву, по Токачи, и мислим да би новинари, писци говора политичарима, и представници невладиних патриотских организација морали ове податке уважавати, и овог априла их помињати.
14.385 укупно жртава
8.940 војника -погинулих 5.713 Бошњака, 2.900 Срба, Хрвата 296, Остали 31.
4.769 цивила убијених и
676 несталих лица (5.445) 3.813 Бошњака, 1.074 Срба, Хрвата 524, Остали 131,
а не 11.541 или 11.500 или не буди примјењено 12.000 убијених колико тврди Вук Драшковић.
А ако има неко ко се пита зашто 11.541 погинулих исправније 11.485 ( 5.445 убијених и несталих, плус 6.040 погинулих) а не 14. 385 ја знам одговор, као што га знао и режисер Харис Пашовић кад је поставио 11.451 црвених столица за жртве Сарајева. Није његова умјетничка душа, а и душа његових мецена могла прогутати да у улици Маршала Тита код вјечне ватре буду постављено још 2.900 црвених пластичних столица из Србије, за погинуле борце Војске Републике Српске.
У Сарајеву је смртно страдало и 705 малољетних особа од чега је убијено 611 дјеце као цивили, а 94 је погинуло у статус војника.
Може 524 по Чекићу или 521 име на споменику, а не процјену од 1.602 дјеце која ничим није доказана. Јест да ни цифра од 705 није коначна!
Како зауставити сарајевска процјењивања и прецјењивања података о жртвама Сарајева у рату?
Знам да неће они мене послушати! А ни Твртка Миловића, Срђана Пухала, Јасминка Халиловића и Пеђу Ковачевића који су јавно писали и говорили и указивали на ове сарајевске априлске игре са жртвама!
Можда је једно од рјешења је да Нова Комисија за Сарајево, састављена од домаћих и међународних представника анализира све доступне изворе са подацима о жртвама, и примјењујући научне методе, утврди број жртава у Сарајеву, који би под тим условима били прихваћени као међународно релевант, због чега не би могли били предмет оспорававања и манипулација.
Нова Комисија која би прихватила старе добре и корисне мисли Латинке Перовић: “Важна су, дакако, емпиријска истраживања. Али у срединама где се све брзо заборавља и лако поиграва бројкама, од суштинске је важности тежња ка историјској истини као синергији наука. Без тога нема саморефлексије, а без ње ни перспективе.”
Члановима Нове Комисије, која ће, надам се ускоро бити и формирама, препоручујем да пажљиво саслушају и прочитају мисли Драгана Чавића, тада предсједника Републике Српске, које је он на ФТВ, 22. 6. 2004. поводом објављивања списка о несталим Сребреничанима упутио јавности: “Као предсједник Републике Српске, Србин, грађанин Републике Српске и Босне и Херцеговине позивам сваког појединца без обзира на националну, вјерску , партијску и неку другу припадност и да истином и поштовањем за друге помогне да нам историја почне да бива хроника хуманости и препорода а не сукоба и деструкције.“
Тек тада и послије тога, послије дана кад се усвоје усаглашени, од свих страна, на документима уз примјену науке, подаци о жртвама Сарајева, прича Сарајева о жртвама Сарајева у априлска времена престала би бити првоаприлска шала, и постала би истина са стварним жртвама, са свим подацима: име и презиме, нација, пол, војни статус, околности смрти, прича о стварно несталим, погинулим у убијеним током несретног сукоба на територији некадашњег Града Сарајева.
Аутор: Душан Шеховац
