Емиру Маслан брутално је убио невјенчани супруг Анел Бећировић пред очима четворогодишњег сина.

Маслан је само још једна у низу убијених жена, па се само по себи намеће питање ко ће наставити низ. Ко ће бити сљедећа жртва? У суштини, сви се баве посљедицом, а не узроком.

Зашто је Маслан убијена ако је испоштовала све безбједносне процедуре? Зашто је рецидивиста могао да ради шта год је хтио? Зашто га систем није спријечио, него му све омогућио, а њој одузео? Да ли живот има смисла тек кад се узме у руке?

Милион је неодговорених питања, а у овом тексту ћемо се бавити затвореницима и рупама у систему кроз које цури толико проклетство да ће нас на крају све и потопити.

О томе колико се заправо систем бави затвореницима кад изађу на слободу те о узроцима и посљедицама насиља у породици, говорио је социолог Владимир Васић.

– Имамо озбиљан проблем у БиХ коме не посвећујемо готово никакву пажњу, а то је да се особом по изласку из затвора, односно када одлежи своју законом прописану казну, њом нико не бави. Дакле, не постоји тај тзв. постпенални период који би посебно требало да буде изражен код особа које су пресуђене за насилничко понашање, конкретно у породици, као што је био случај са посљедњим дешавањима у Сарајеву. Дакле, нико се не бави особом која изађе из затвора, на који начин ће она даље да се интегрише у друштво – говори Васић за Боснаинфо.

Стиче се утисак, који није далеко од истине, да друштво лицемјерно одради свој дио посла у оном правцу да се изрекне каква-таква санкција.

– Уз помоћ адвоката те санкције су минорне, много ниске и, на крају крајева, нико не посвећује довољну пажњу насилнику или жртви. Видимо какве су посљедице. Обично се фокус ставља на жртву, али с оне негативне стране. Жртва је та која се етикетира у друштву као спорна особа, она је та која се издваја из социјалне средине, жртва је та која се упућује у сигурну кућу, дакле, тотално имамо погрешан приступ – сматра он.

На који начин можемо да исправимо тај приступ?

– Умјесто тога, требало би да идемо у том правцу да се особа која је починила насиље, наравно, кривичноправно третира, али с друге стране, да се та особа, уколико постоје, а постоје у 90 одсто случајева, јер чим је неко насилан, има сигурно проблема, пошаље на обавезно психијатријско вјештачење и у складу с тим вјештачењима да се пошаље даље на поступање. Она се по издржаној казни затвора, која је само једна карика у ланцу, пушта на слободу, дакле, ништа нисмо ријешили, знамо добро какви су законски системи у БиХ, да се чека да изађу напоље и нико се њима не бави – говори Васић.

– И ту су кључне посљедице и кључни проблеми што се стручно не бавимо тим особама, само их тренутно изолујемо и на крају поново враћамо, ево као што је и овај случај показао, дакле, формалноправно гледано, он је извршио своју санкцију, казну затвора, вратио се и наставио кривично дјело које је кулминирало злочином – објашњава социолог.

Али, како можемо ријешити проблем(е) барем теоријски, па онда и у пракси?

– Немамо механизме рјешавања у својим рукама, не можемо ништа ријешити, али то је нешто чему бисмо требали да посветимо пажњу у тзв. постпеналном периоду, особа кад изађе с издржавања казне, какав је био третман у затвору и какав је третман послије, односно кад се особа нађе на слободи, јер тад је жртва најрањивија – сматра.

Долази до освете

– У том смислу долази и до освете, а ми просто немамо развијене те механизме и заборављамо једну веома важну чињеницу, да је особи која врши насиље потребна помоћ, дакле, психолошка, социјална, педагошка итд. Потребно је радити с таквим особама – скреће пажњу Васић.

…а зашто се, у ствари, не ради с њима?

– Све то изискује, наравно, измјене и допуне законских регулатива и, на крају крајева, имплементацију закона који су негдје и добри, а у БиХ имамо проблем с имплементацијом – говори он.

С друге стране, хтио то чути неко или не, још живимо у доминантно мушком свијету огрнути традицијом. Жене су најчешће криве за све – опрости, мајко, и ти си жена…

– Зато што смо ми друштво опредијељено патријархату, увијек тражимо грешку у жени, у њеном одабиру партнера, односу према мушкарцу итд. Хтјели ми то признати или не, тражимо негдје и оправдање за поступке мушкарца у смислу насиља, дакле, да је жена можда изазвала њега да изврши насиље. Наравно, за свађу су потребне двије особе, али нема оправдања за насиље у смислу емоционалног, психолошког, сексуалног и, на крају крајева, за насиље које кулминира злочином. Просто морамо ствари називати правим именима, јер ако не извучемо икакву поуку из овога, дешаваће нам се да слични случајеви, јер ми сагледавамо посљедице – појашњава Васић.

Који би били узроци насиља у породици и гдје их тражити?

– За насиље у породици морамо тражити узроке у његовим појавним облицима, али за то морамо да се вратимо дубоко у адолесцентни период или у процес социјализације те особе која чини насиље јер је она, теорија и пракса показују, или била жртва насиља или је свједочила насиљу. Дакле, јако је важно да генерације које сад стасавају, дакле дјецу, малољетнике, адолесценте издвајамо из тих насилних група, њих едукујемо, учимо правим вриједностима. За неке генерације које су у зрелој доби је, нажалост, касно – упозорава социолог.

На питање да прокоментарише непримјерену изјаву Бећировићевог адвоката Омара Мехмедбашића који посљедњи фемицид карактерише као крај једне љубавне драме те да ће довести свједоке који ће потврдити да је убица волио своју жртву, Васић је рекао:

– Имамо озбиљан проблем у БиХ, дакле однос према кривичном дјелу.

Пара врти гдје бургија неће

– Ми смо прилично корумпирано друштво, то морамо да кажемо, код нас је она народна “пара врти гдје бургија неће” заиста у пракси тотално уочљива. Дакле, имамо у пракси да, уз помоћ доброг адвоката и лошег тужиоца, све може да прође. Наравно, не кажем да су тужиоци и адвокати корумпирани, али уз помоћ неких законских оквира који дају флексибилност и адвокатима, на крају крајева, да кажу да је њихов посао да траже рупу у закону – појашњава он.

Насилници се провлаче с неким минорним казнама…

– Да. Не може казна за насиље да буде неколико мјесеци затвора. Не могу казне затвора да буду толико флексибилне од нула до 10, 20 година. Дакле, ићи у неки законски максимум када су у питању ова кривична дјела. Сасвим је неважно како ће се то кривично дјело називати, али мислим да бисмо требали смањити ту флексибилност, тај правни маневар браниоцима који врло успјешно, показало се у пракси, бране особе које испољавају дрско понашање и које су, на крају крајева, чак и рецидивисти у одређена кривична дјела – каже он и додаје:

– Дакле, мислим да би требало ићи у правцу пооштравања законских регулатива, јер смо заиста релативно мала заједница, нисмо неки вишемилионски град и заједница гдје нас има много. Дакле, суштински треба доћи до затезања неких кривичних санкција јер ово што имамо сад заиста је поражавајућа чињеница – подвлачи саговорник Боснаинфо.

Колико требамо затегнути кривичне санкције?

– Па да идемо у правцу измјена и допуна Кривичног закона, али и Закона о поступању с особама током издржавања кривичне санкције и, оно што је много важно, покушати да поспјешимо тај постпенални период, шта да радимо с особом која изађе из затвора, како да јој помогнемо да се интегрише у друштво, а не да чим изађе, фокус буде на поновном кривичном дјелу или да се враћа да заврши започети посао. Имамо тотални апсурд гдје добри адвокати, лоши тужиоци, поприлично корумпирани правосудни систем могу да направе један општи хаос и анархију којима из дана у дан свједочимо и, нажалост, не видим ни хтијење ни интересовање да се нешто промијени – закључује социолог Владимир Васић.