Пјесникиња Теодора Кошарац из Братунца иза себе има више од 500 написаних пјесама, а писањем поезије бави се од раног дјетињства, тачније од девете године живота. Ова двадесетпетогодишњакиња каже да је поезија од тада до данас њен саставни дио живота.
- Са поезијом сам се, осим кроз писање, сусретала и кроз рецитовање, као и кроз креативне дјечје радионице, које сам водила заједно са неколико колега. Пјесме одавно не бројим, али сам прије издавања прве збирке „Хербаријум душе“, засигурно имала више од 300 пјесама – каже Кошарчева за Катеру.
Каже да је свака од тих написаних пјесама за њу посебна, али ако би морала да издвоји једну од њих као своју „личну карту“ то би била пјесма „Пролог“.
- Та пјесма ме у потпуности осликава као особу, моје коријене, карактер и љубав. Осим ње, ту је и пјесма „Косовка дјевојка“, која је мојим читаоцима посебно драга. Инспирација за пјесму су ми биле истоимена слика и епска пјесма, а кроз ову пјесму сам жељела да опишем своју визију једне од најважнијих женских личности Косовског циклуса – истиче Теодора.
Према њеним ријечима, Косовка дјевојка је симбол свих оних дјевојака којима су ратови одузели право на љубав и радост, те додаје да је љубав обесмислила рат, али она живи и преноси се у народу до дана данашњег.
Током свог досадашњег рада и писања пјесама, Теодора је издала једну збирку поезије под називом „Хербаријум душе“.
- Збирка „Хербаријум душе“ је управо оно што њен наслов говори, збирка сачуваних цвјетова изниклих из најдубљих личних осјећања. Презадовољна сам утисцима публике које је књига изазвала. Захваљујући друштвеним мрежама, али и Сајму књига, доспјела је и до читалаца у земљама региона – каже нам Теодора.
Осим тога, Теодора је до сада учествовала на бројним фестивалима, те освајала значајне награде на истим.
- На такмичењима и фестивалима учествујем још од периода основне школе. Резултатима сам задовољна, али су оваква пјесничка окупљања првенствено дивна прилика за упознавање других људи са којима дијелимо исту љубав – каже Теодора.
Најдраже признање јој је „Радославница“ – награда за најбољег младог пјесника, коју јој је додијелио Међународни фестивал поезије Источно Сарајево.
- Награда ми је нарочито драга због дивних ријечи и емоција упућених мени приликом уручења те награде од стране предсједника жирија, чувене пјесникиње Даре Секулић – истиче Теодора.
Њено посљедње у низу признање за поезију је „Лука Милованов Георгијевић“, које је добила на истоименој манифестацији која се одржава у част нашег великог књижевника и филолога у његовој родној Сребреници.
- Част ми је и задовољство бити дио овакве манифестације. Велики људи заслужују да их се ми, као њихови потомци, сјећамо и преносимо са кољена на кољено све оно што су нам у аманет оставили – истиче Теодора.
Она истиче да пјесничка мотивација потиче из самог аутора, те да је она дио његовог бића који га подстиче на писање.
- Инспирација су ми све мале ствари које обоје један мој дан и све оне велике емоције кроз које постојимо као људи. Управо се због тога не могу ограничити на једну тему, нити вам укратко описати о чему говоре. Поезија је живот или макар његова љепша половина – додаје Теодора.
О томе да ли пјесници могу утицати на друштво или барем покушати промијенити ствари на боље, када је у питању колективна свијест човјечанства, Теодора каже да је умјетност „дијете чистог срца са жељом да промијени свијет“.
- Ипак, ми смо углавном склони прихватању поруке само уколико смо њени истомишљеници. Нажалост, мислим да споро учимо, а да је најбољи учитељ лично искуство – каже Кошарчева.
Према њеним ријечима, мјесто књижевности у Републици Српској није ништа боље нити лошије у односу на земље региона.
- Мали број људи заиста осјећа и воли поезију, за велику већину пјесме су само ријечи набацане на папир. Ипак, то има своју добру страну, јер пјесме налазе утабан пут ка својим читаоцима – каже Кошарчева.
Данас се много људи бави писањем поезије, неки имају изразитог дара за то, неки ипак не, али сви опстају на тој сцени подједнако. Теодора каже да је писање „насушна потреба“, а да такву потребу имају само даровити људи.
- Писање које није њен продукт јесте „силовање“ стиха, из којег никако не може настати искрена пјесма. Људи који имају осјећај за поезију то увијек препознају – истиче Теодора.
Њени омиљени пјесници су Васко Попа, Владислав Петковић Дис, Симо Пандуровић, Петар Петровић Његош, као и свјетски познати Жак Превер, Сергеј Јесењин и Оскар Давичо, те сматра да ниједан пјесник не треба да има узоре, јер то често бива пуко копирање.
- Тешко је говорити о узорима када је о писању ријеч. Свака инспирација је лична ствар аутора, па би требало да и свака пјесма буде израз његовог јединственог духа - каже Она.
Теодора каже да нову збирку пјесама најављује још од 2016. године, када је издата збирка „Хербаријум душе“, али да сада има проблема при одабиру, јер су се пјесме умножиле.
- Збирка због тога још увијек није ни на помолу, али се надам да ће се ствари које немају пуно заједничког са поезијом ускоро дозволити да она угледа свјетлост дана – каже Теодора.
Она додаје да су њене активности у вези са писањем увијек непредвидиве, али да би вољела да буде што више пјесничких вечери, јер оне умију човјека да отргну из сивила и да га увуку у свој магичан свијет препун најчистијих емоција.
Новинар: Миљан Рашевић