Љубимци познатих умjетника: Пабло Пикасо и јазавичар Лумп
29.07.2025. 21:53
0
ИЗВОР: petmagazine.rs
Толико га је волио да му је насликао чак и тањир! На њему је мали јазавичар изузетно дугачког, кобасичастог тијела, испод ког је писало “pour Lump” (за Лумпа). Испод тога наведено је мјесто настанка – Кан, датум 19. април 1957. и умјетников потпис. На сачуваним црно-бијелим фотографијама види се како славни сликар Пабло Пикасо држи Лумпа у крилу, за постављеним трпезаријским столом, док овај једе из свог “умјетничког” тањира, а са смјешком их посматра тадашња Пикасова партнерка, касније супруга – Жаклин Рок.
Лумп се нашао и на умјетниковим сликама и цртежима, од којих је један од познатијих “Портрет Лумп”. Добио је важну ролу и на Пикасовим варијацијама Веласкезовог чувеног платна “Мале племкиње” (Las Meninas). На оригиналу, у предњем плану, насликан је мастиф, а у Пикасовој верзији он је замијењен јазавичарем. Између 17. августа и 30. децембра 1957. године, славни Шпанац насликао је 44 верзије “Малих племкиња”, од којих се Лумп појављује на 15.
Како су се заправо Пикасо и овај сладак црни псић упознали?
Симпатична “кобасица” прво је припадала сликаревом пријатељу, америчком ратном фотографу Дејвиду Дагласу Данкану, аутору књиге “Лумп: Пас који је појео Пикаса”. Пријатељство двојице умјетника трајало је безмало двије деценије, од 1956. до умјетникове смрти 1973. године, а чувени фотограф издао је осам свезака фотографија које приказују Пикасов приватни живот, у интими дома. Посљедња је управо о нашем јазавчару и садржи 89 снимака – свједочанстава о великој љубави.
Први Лумпов власник био је баш Данкан и управо са њим је Лумпито, како га је Пикасо звао, 19. априла 1957. стигао из Рима у сликареву вилу “Ла Калифорнија”, на југу Француске, близу Кана. Лумп је био тромјесечно штене, а Данкан га је добио од породице у Штутгарту, да прави друштво његовом авганистанском хрту Кублај Кану. Хрт је, међутим, штене третирао као играчку и котрљао га по стану, па се Данкан није усудио да их остави заједно, већ га је повео на пут. Пикаса је већ сликао годину прије тога, спријатељили су се и дошао му је у посјету и да уради неке нове портрете.
Чим су стигли до виле, мали јазавичар је излетио из кола, почео да њушка башту, трчи у круг око виле и на крају је ушетао унутра и – изабрао Пикаса. Била је то љубав на први поглед. Псић је са симпатијама понио име Лумп, односно хуља, на њемачком.
Данкан је остао неко вријеме ту. И даље му је био потребан одмор послије корејског рата, који се завршио четири године раније. Начинио је на хиљаде фотографија Пикаса, Жаклин и дјеце Клода и Паломе (са претходном љубавницом Франсоа Жило). Лумп се често појављивао на овим фотографијама. На многима се види како јурца по кући, лежи испод стола за вријеме ручка или као беба у Пикасовом крилу, док га овај љуљушка.
Иако је имао и друге псе, козе, сове, и волио је да буде окружен животињама, Пикасо се никада није толико везао за неког као за Лумпа. У том тренутку, уз јазавичара у домаћинству су живјели боксер Јан и коза Есмералда, али једино је Лумпито имао пуну слободу. Пикасо га је хранио из руке и допуштао му да спава на његовом кревету. Данкан је вјеровао да га Пикасо толико воли јер су суштински обојица били усамљеници: “Били су способни за велику топлину, али су ипак живјели у сопственим унутрашњим свјетовима. Пикасо је често говорио да Лумп није ни пас ни човјек, већ нешто треће, свједочио је Данкан.
Сликар је волио да ради у осами, али је дозвољавао Данкану да буде присутан, а најчешће и Лумпу. Овај би, ипак, повремено захтијевао пажњу, уносећи камен и инсистирајући да га сликар избаци не би ли га јурио.
Лумп је био нијеми свједок и многих сцена које је Данкан овековјечио. Рецимо, када је Пикасо забављао дјецу носећи гротескну маску коју је сам направио, или када је угостио на ручку Ива Монтана и Симон Сињоре. Такође, када су се са њим играли Клод и Палома у студију. По свему судећи, била је то идилична година и за јазавичара и за дјецу.
У међувремену, сликарски геније упао је у неспоразум са њиховом мајком Франсо Жило око права да син и кћи носе његово презиме, па је почео да се дистанцира. На крају је, 1963. године, непосредно прије него је Жило објавила мемоаре “Живот са Пикасом”, престао било какав контакт сликара и малишана. Тада се промијенио и Лумпов живот.
Послије шест заједничких година, јазавчар је завршио код ветеринара у Кану због проблема с кичмом, честих код ове расе. Изгубио је осјећај у задњим ногама. Када је чуо лоше вијести, Данкан је похитао у Кан и пронашао псића код ветеринара. Изгледао је доста лоше, био је мршав и болно се вукао ка њему. Пошто му је речено да, наводно, нема помоћи, Данкан га је брзо покупио и повео специјалисти у Штутгарт. Није се предао и борба је уродила плодом. Послије годину дана Лумп је оздравио и почео да живи поново са Данканом и његовом породицом у Риму. Није био сасвим здрав, али је имао пристојан живот још цијелу деценију.
Занимљиво је да су Лумп, рођен 1956, и Пикасо, рођен 1881, умрли исте године – 1973. Десет дана један послије другога. Данкан је до краја тврдио да је Пикасо јако волио Лумпа, да га није занемаривао и да није крив за лоше стање у ком се јазавичар нашао због неадекватног лијечења.
Иначе, наслов књиге “Лумп: Пас који је појео Пикаса” инспирисан је догађајем када је Пикасо за Лумпа нацртао зеца на доњој страни кутије за кекс, натопљене шећером. Изрезао га је, а пас је брзо зграбио цртеж (који би данас вриједео десетак хиљада евра) и – појео га.
Осим Лумпита, на платнима најпознатијег кубисте нашли су се и други пси, нарочито током његове плаве фазе, у којој је показао интерес за судбину сиромашних, њихову усамљеност и маргинализованост. Из тог периода познат је меланхолични, готово поетски гваш “Дјечак са псом”, на ком је плавим тоновима представљен мјешанац интелигентних очију, наслоњен на дјечака који га милује. Дјечак је мршав и блијед, обучен у биједну одјећу. Упркос томе, са слике исијава бескрајна еежност и љубав које једно другом дарују очито најбољи пријатељи – малишан и пас.
